2.1.1.РТ Гроуп

Пацијенти који су распоређени у ову групу прошли су обуку у ходу кроз Систем за обуку и евалуацију хода А3 (НКС, Кина), који је покретан електромеханички робот за ход који пружа поновљиву обуку ходања високог интензитета и специфичну за задатак.Аутоматизована вежба вежбања је спроведена на тракама за трчање.Пацијенти који нису учествовали у процени су подвргнути контролисаном третману са прилагођеном брзином траке за трчање и подршком за тежину.Овај систем је укључивао динамичке и статичке системе за мршављење, који могу симулирати стварне промене центра гравитације приликом ходања.Како се функције побољшавају, нивои подршке тежини, брзина траке за трчање и сила вођења се прилагођавају да би се одржала слаба страна мишића екстензора колена током стојећег положаја.Ниво подршке тежине се постепено смањује са 50% на 0%, а сила вођења се смањује са 100% на 10% (смањењем силе вођења, која се користи иу фази стајања иу фази љуљања, пацијент је приморан да користи мишићи кука и колена да активније учествују у процесу хода) [14,15].Поред тога, према толеранцији сваког пацијента, брзина траке за трчање (са 1,2 км/х) се повећавала за 0,2 до 0,4 км/х по курсу лечења, до 2,6 км/х.Ефективно трајање за сваки РТ било је 50 минута.

2.1.2.ПТ Гроуп

Конвенционална обука надземног хода је заснована на традиционалним техникама неуроразвојне терапије.Ова терапија је подразумевала вежбање седеће-стојеће равнотеже, активног трансфера, седећег стајања и интензивне обуке за пацијенте са сензомоторним поремећајима.Са побољшањем физичког функционисања, тренинг пацијената је додатно отежан, укључујући динамички тренинг равнотеже у стојећем положају, који се коначно развијао у функционални тренинг хода, уз настављање интензивног тренинга [16].

Пацијенти су распоређени у ову групу за тренинг хода на земљи (ефикасно време од 50 минута по лекцији), са циљем побољшања контроле држања током хода, преноса тежине, фазе стајања, стабилности фазе слободног замаха, пуног контакта пете и режима хода.Исти обучени терапеут је третирао све пацијенте у овој групи и стандардизовао извођење сваке вежбе у складу са вештинама пацијента (тј. способношћу да учествује на прогресивнији и активнији начин током хода) и интензитетом толеранције, као што је претходно описано за РТ групу.

3.1.Баселине

На почетној процени, нису примећене значајне разлике између две групе у погледу старости (P= 0,14), време почетка можданог удара (P= 0,47), ФМА резултати (P= 0,06) и ТУГ резултати (P= 0,17).Демографске и клиничке карактеристике пацијената приказане су у табеламаТабеле 11ии 22.

3.2.Исход

Тако су коначне анализе обухватиле 54 пацијента: 27 у РТ групи и 27 у ПТ групи.Старост, недеље након можданог удара, пол, страна можданог удара и тип можданог удара нису се значајно разликовали између ове две групе (видетиТабела 1).Измерили смо побољшање тако што смо израчунали разлику између основног и двонедељног резултата сваке групе.Пошто подаци нису били нормално дистрибуирани, Ман-ВхитнеиUтест је коришћен за упоређивање основних и посттренинг мерења између две групе.Није било значајних разлика између група у било ком мерењу исхода пре третмана.

Након 14 тренинга, обе групе су показале значајна побољшања у најмање једној мери резултата.Штавише, ПТ група је показала значајно веће побољшање перформанси (видиТабела 2).Што се тиче ФМА и ТУГ резултата, поређење резултата пре и после 2 недеље тренинга открило је значајне разлике унутар ПТ групе (P< 0,01) (видетиТабела 2) и значајне разлике у РТ групи (ФМА,P= 0,02), али резултати ТУГ-а (P= 0,28) није показала никакву разлику.Поређење између група показало је да није било значајне разлике између две групе у ФМА резултатима (P= 0,26) или ТУГ резултати (P= 0,97).

Што се тиче анализе временског параметра хода, у интрагрупном поређењу, није било значајних разлика пре и после сваког дела две групе погођене стране (P> 0,05).У интрагрупном поређењу фазе контралатералног замаха, РТ група је била статистички значајна (P= 0,01).У симетрији обе стране доњих удова пре и после две недеље тренинга у периоду стајања и замаха, РТ група је била статистички значајна у интрагрупној анализи (P= 0,04).Поред тога, фаза става, фаза замаха и однос симетрије мање погођене стране и захваћене стране нису били значајни унутар и између група (P> 0,05) (видиСлика 2).

Слика 2

Празна трака представља ПТ групу, дијагонална трака представља РТ групу, светла трака представља пре третмана, а тамнија трака представља после третмана.∗P< 0,05.

Што се тиче анализе параметара простора, пре и после 2 недеље тренинга, постојала је значајна разлика у ширини хода на захваћеној страни (P= 0,02) у ПТ групи.У РТ групи, погођена страна је показала значајне разлике у брзини хода (P= 0,03), излазни угао (P= 0,01) и дужина корака (P= 0,03).Међутим, након 14 дана тренинга, две групе нису показале никакво значајно побољшање каденце.Осим значајне статистичке разлике у углу прстију (P= 0,002), нису откривене значајне разлике у поређењу између група.

4. Дискусија

Главна сврха овог рандомизованог контролисаног испитивања била је да се упореде ефекти тренинга хода уз помоћ робота (РТ група) и конвенционалног тренинга у ходу (ПТ група) за пацијенте са раним можданим ударом са поремећајем хода.Тренутни налази су открили да, у поређењу са конвенционалним тренингом хода на земљи (ПТ група), тренинг хода са А3 роботом који користи НКС има неколико кључних предности за побољшање моторичке функције.

Неколико претходних студија је објавило да је роботска обука ходања у комбинацији са физикалном терапијом након можданог удара повећала вероватноћу постизања самосталног хода у поређењу са тренингом хода без ових уређаја, а пронађени су људи који су примили ову интервенцију у прва 2 месеца након можданог удара и они који нису могли да ходају. да највише користи [19,20].Наша почетна хипотеза била је да би тренинг хода уз помоћ робота био ефикаснији од традиционалног тренинга хода на тлу у побољшању атлетских способности, пружањем тачних и симетричних шема ходања како би се регулисало ходање пацијената.Поред тога, предвидели смо да ће рани тренинг уз помоћ робота након можданог удара (тј. динамичка регулација система за мршављење, прилагођавање силе навођења у реалном времену и активни и пасивни тренинг у било ком тренутку) бити кориснији од традиционалног тренинга заснованог на информације представљене јасним језиком.Штавише, такође смо спекулисали да би тренинг хода са роботом А3 у усправном положају активирао мишићно-скелетни и цереброваскуларни систем кроз поновљен и прецизан унос положаја ходања, чиме би се ублажила спастична хипертонија и хиперрефлексија и промовисао рани опоравак од можданог удара.

Садашњи налази нису у потпуности потврдили наше почетне хипотезе.ФМА резултати су открили да су обе групе показале значајна побољшања.Поред тога, у раној фази, употреба роботског уређаја за тренирање просторних параметара хода довела је до значајно бољих перформанси од традиционалних тренинга за рехабилитацију на тлу.Након тренинга хода уз помоћ робота, пацијенти можда нису били у стању да брзо и вешто имплементирају стандардизовани ход, а параметри времена и простора пацијената су били нешто већи него пре тренинга (иако ова разлика није била значајна,P> 0,05), без значајне разлике у ТУГ резултатима пре и после тренинга (P= 0,28).Међутим, без обзира на методу, 2 недеље континуираног тренинга нису промениле временске параметре у ходу пацијената или фреквенцију корака у параметрима простора.

Садашњи налази су у складу са неким претходним извештајима, подржавајући идеју да је улога електромеханичке/роботске опреме још увек нејасна [10].Истраживања неких претходних студија сугерисала су да би роботски тренинг хода могао да игра рану улогу у неурорехабилитацији, обезбеђујући исправан сензорни унос као претпоставку неуралне пластичности и основу моторичког учења, што је од суштинског значаја за постизање одговарајућег моторичког излаза [21].Пацијенти који су добили комбинацију електрично потпомогнутог тренинга хода и физикалне терапије након можданог удара имали су већу вјероватноћу да постигну самостално ходање у поређењу са онима који су примили само конвенционални тренинг хода, посебно у прва 3 мјесеца након можданог удара [7,14].Поред тога, неке студије су показале да ослањање на обуку робота може побољшати ходање пацијената након можданог удара.У студији коју су спровели Ким и сарадници, 48 пацијената у року од 1 године од болести подељено је у групу за лечење уз помоћ робота (0,5 сати тренинга робота + 1 сат физикалне терапије) и групу конвенционалног третмана (1,5 сати физикалне терапије) , при чему су обе групе примале 1,5 сат третмана дневно.У поређењу са само традиционалном физикалном терапијом, резултати су открили да је комбиновање роботских уређаја са физикалном терапијом супериорније од конвенционалне терапије у смислу аутономије и равнотеже [22].

Међутим, Маир и колеге су спровели студију на 66 одраслих пацијената са просечно 5 недеља након можданог удара како би проценили утицај две групе које су примале 8 недеља болничког рехабилитационог третмана фокусираног на способност хода и рехабилитацију хода (тренинг хода уз помоћ робота и традиционално тло обука хода).Пријављено је да, иако је било потребно време и енергија да би се постигли корисни ефекти вежбања у ходу, обе методе су побољшале функцију хода [15].Слично, Дунцан ет ал.испитали су ефекте раног тренинга за вежбање (2 месеца након почетка можданог удара), касног тренинга вежбања (6 месеци након почетка можданог удара) и плана вежбања код куће (2 месеца након почетка можданог удара) да би проучавали трчање са тежином након можданог удара, укључујући оптимално тајминг и ефикасност интервенције механичке рехабилитације.Утврђено је да, међу 408 одраслих пацијената са можданим ударом (2 месеца након можданог удара), вежбање, укључујући коришћење тренинга на траци за одржавање тежине, није било ништа боље од терапије вежбањем коју изводи физиотерапеут код куће [8].Хидлер и колеге су предложили мултицентричну РЦТ студију која је укључивала 72 одрасла пацијента мање од 6 месеци након појаве можданог удара.Аутори извјештавају да код особа са умјереним до тешким поремећајем хода након субакутног једностраног можданог удара, кориштење традиционалних стратегија рехабилитације може постићи већу брзину и удаљеност на тлу него тренинг хода уз помоћ робота (користећи Локомат уређаје) [9].У нашој студији, из поређења између група се може видети да је, осим значајне статистичке разлике у углу прстију, у ствари, ефекат лечења ПТ групе у већини аспеката сличан оном код групе РТ.Посебно у погледу ширине хода, након 2 недеље ПТ тренинга, поређење унутар групе је значајно (P= 0,02).Ово нас подсећа да у рехабилитационим тренажним центрима без услова за обуку робота, тренинг хода са конвенционалним тренингом хода на земљи такође може да постигне одређени терапеутски ефекат.

У смислу клиничких импликација, тренутни налази провизорно сугеришу да, за клиничку обуку ходања за рани мождани удар, када је ширина хода пацијента проблематична, треба изабрати конвенционалну обуку ходања изнад земље;насупрот томе, када пацијентови просторни параметри (дужина корака, темпо и угао прстију) или временски параметри (однос фазе симетрије положаја) откривају проблем у ходу, одабир тренинга хода уз помоћ робота може бити прикладнији.Међутим, главно ограничење тренутног рандомизованог контролисаног испитивања било је релативно кратко време обуке (2 недеље), што је ограничавало закључке који се могу извући из наших налаза.Могуће је да ће се разлике у обуци између ове две методе открити након 4 недеље.Друго ограничење се односи на проучавану популацију.Садашња студија је спроведена на пацијентима са субакутним можданим ударом различитог степена тежине и нисмо могли да направимо разлику између спонтане рехабилитације (подразумева спонтани опоравак организма) и терапијске рехабилитације.Селекциони период (8 недеља) од почетка можданог удара био је релативно дуг, вероватно укључивао превелик број различитих спонтаних еволуционих кривуља и индивидуалну отпорност на (тренажни) стрес.Још једно важно ограничење је недостатак дугорочних тачака мерења (нпр. 6 месеци или више, а идеално 1 година).Штавише, рано започињање лечења (тј. РТ) можда неће довести до мерљиве разлике у краткорочним резултатима, чак и ако се постигне разлика у дугорочним резултатима.

5. Закључак

Ова прелиминарна студија показује да и тренинг хода уз помоћ А3 робота и конвенционални тренинг хода на земљи могу делимично побољшати способност ходања пацијената са можданим ударом у року од 2 недеље.

Признања